MAJSTORSKI UMETNICI AMALFIJSKE OBALE

60 km krivudavog i izazovnog puta Strada Statale 163 Amalfitana (SS163), poznatog kao Amalfitana, povezuje gradove južne Italije Sorrento i Amalfi. Originalno su ga izgradili Rimljani, obnovljen je u 1830-ima, a danas milionima posetilaca koji dolaze da uživaju u blagoj klimi – temperatura je često iznad 30 °C – pruža dramatični pogled na Tirensko more. Ali ova magistralna saobraćajnica je puno više od puke lokalne znamenitosti; to je važan deo infrastrukture koja povezuje više od desetak obalnih gradova i njihove vredne zajednice.

Ti cik-cak putevi i savršene pastelne kuće sa plantažama limuna na brdima čine samo kulisu mog putovanja. Putujem Mazdom CX-60 da otkrijem specifičnu lokalnu zajednicu koja je zahvaljujući obalnoj topografiji i mnoštvu turista svake godine ukorenjena u regiji već vekovima i saznam kako održavaju tradiciju živom i kako drže korak sa sve digitalnijom budućnošću.

Oslanjaju se na majstorstvo koje se prenosi sa generacije na generaciju, baš kao što to u Mazdi rade Takumi majstori u Japanu. Te veštine su najbolje vidljive u putničkom prostoru Mazde CX-60, uz prelepo isprepleteni prošiv i pažljivo izabrane materijale. To je sigurno ono što deluje umirujuće dok se probijam između izloga prodavnica i turista u potrazi za suvenirima.

Visoko iznad grada Amalfi nalazi se fabrika papira Amatruda koja kao da je ugrađena u obronke brda. U regiji se papir izrađuje još od 13. veka, a na samom vrhuncu njihovog delovanja u lokalnoj zajednici je radilo 15 različitih fabrika. Danas je ostala samo Amatruda zahvaljujući odlučnosti Luigija Amatrude i njegove porodice. U 1970-ima imao je viziju da se vrati korenima tog posla i ponovo proizvede ručno izrađeni papir u srednjevekovnom stilu, što je firmi omogućilo da preživi, ali i da bude uspešna.

»REZULTAT JE BOGATA TEKSTURA DEBELOG I PRELEPO TAKTILNOG PAPIRA SA OŠTRIM RUBOVIMA.“

»Fabrika papira još uvek radi samo zato jer se moj otac Luigi vratio u prošlost kako bi mogao da se suoči sa budućnošću i reprodukuje dragocenu vrstu papira koja se danas upotrebljava u pisanju i umetničkom izdavaštvu,“ objašnjava Antonietta Amendola.

To je mukotrpan proces koji započinje mešanjem sirovina, celuloze koju je odobrilo Veće za upravljanje šumama iz Švedske i organskih pamučnih vlakana iz Španije, u 400 godina staroj kamenoj mešalici koju pogoni vodopad koji teče kroz fabriku. Dodaje se lepak na biljnoj bazi, a zatim se ručno izrađuju pojedinačni listovi tako da se drveni i metalni okvir umače u mešavinu. Svaki list se suši 20 dana pre nego što se presuje još dva dana. Tek nakon toga jedan od Amatrudinih stručnjaka proverava kvalitet. Rezultat je bogata tekstura debelog i prelepo taktilnog papira sa oštrim rubovima stvorenog u jedinstvenom procesu sušenja.

Dok me Antoniettin sin Giuseppe vodi kroz fabriku i nazad do Mazde CX-60 koja verno čeka, uz zarazni entuzijazam objašnjava kako je prošao ceo svet, uključujući Japan, kako bi podelio Amatrudinu umetnost. Dok silazim niz brdo, siguran sam da je ovaj porodični posao u sigurnim rukama.

Vožnja obalnim putem SS163 do Praiana traje oko pola sata. Nakon tolikih skretanja i krivina obalne linije čini mi se kao da prednji točkovi Mazde CX-60 nikada nisu okrenuti pravo prema napred. Pomislili biste da je takvo okretanje volana naporno, ali lagan i precizan upravljač zajedno sa idealnim položajem tela u vožnji i uz pomoć sistema za personalizaciju prema željama vozača takvu krivudavu vožnju pretvaraju u užitak.

Uspon do radionice majstora Leonarda Scale je prilično težak, ali trud se svakako isplati. Njegov otac Pasquale počeo je da izrađuje tradicionalne srednjovekovne instrumente pre 50 godina, a Leonardo je radio uz njega, učio o zanatu i upijao njegovo znanje još otkada je bio dete.

»ODRASTAO SAM OVDE U RADIONICI... OVDE SE STVARALA ISTORIJA I STRASTVENO ŽELIM DA JE NASTAVIM.«

Za ručnu izradu prelepih lauta, gitara i mandolina koje izlaze iz ove radionice Leonardu je potrebno oko četiri meseca predanog rada ručnim alatima i uz minimalnu količinu modernih mašina. Drvo uzima iz lokalnih šuma i od dobavljača iz severne Italije i Nemačke i postupno ga transformiše u pet do šest instrumenata svake godine, čiji se dizajn nije menjao stotinama godina.

Mali prozor radionice pruža beskrajan pogled na Tirensko more, umirujuć, nadahnjujuć pogled koji otac i sin dele već decenijama. »Odrastao sam ovde u radionici. Došao bih posle škole i radio sa ocem«, govori. »Ovde se stvarala istorija i strastveno želim da je nastavim.«

Moje konačno odredište je severna strana poluostrva u Sorrentu. Tek nekoliko trenutaka od luke, sa pogledom na napuljski zaliv, nalazi se Fratelli Aprea. Ta porodica se bavi izradom prelepih brodova još od 1890., i to pomoću lokalnog drveta uz nešto egzotičniji uvezeni mahagoni i druge materijale.

Cataldo i njegova sestra Alessandra su sedma generacija koja osmišljava i prodaje ta prelepa plovila. Oboje su odrasli na brodogradilištu gde se svake godine izrade samo dva nova plovila. Gledam dok Cataldo vešto barata užetom kako bi zatvorio praznine između daski koje čine trup, baš kao što su to radili njegovi preci. »Kao dete sam uvek želeo da budem ovde, nikada nisam hteo da se vratim kući«, govori.

Odlučan da jednog dana preuzme posao od svog oca Nine i strica Francesca, Cataldo unosi nove ideje kako bi upotpunio tradicionalne vrednosti. Fratelli Aprea već nudi hibridni pogon za svoje brodove, a potpuno električne verzije plan su za blisku budućnost, čime će osigurati da ovaj zanat nastavi da plovi obalnim vodama još generacijama.

Kao što je slučaj sa svim majstorskim umetnicima koje sam sreo na ovom putovanju, ohrabrujuće je videti da njihove tradicionalne veštine i vrednosti imaju obećavajuću budućnost.